Obračun februarske zarade muka za direktore škola

Prvi deo februarske zarade prosvetnim radnicima, očekuje se, biće isplaćen danas, samo što nekima na bankovni račun neće leći ova akontacija, ni plata uopšte, ili će im biti umanjen drugi deo primanja koji im se, po pravilu, isplaćuje do 20. dana u mesecu. Pobunjeni nastavnici još više su se uzvrteli, ali ništa manja tenzija nije ni među onima koji se bune protiv pobune, koji žele da rade, ali im đaci u blokadi ne dolaze na časove i nemaju kome da predaju. Njima se, iako nisu prekršili propise i dolazili su redovno na posao, to ne računa, nego će i njima plate biti rezane zbog diskutabilnih pravila za obračunavanje zarada u skladu sa brojem (ne)održanih časova, a na osnovu dopisa Ministarstva prosvete.  Prosvetni vrh tražio je da se direktori škola postaraju da se zaposlenima februarske plate obračunaju prema evidenciji o ostvarenim „efektivnim časovima rada u okviru četrdesetočasovne radne nedelje”. Ali nadležni su tražili da i januarske zarade budu umanjene prosvetarima koji štrajkuju ili obustavljaju rad, pa su od toga odustali i isplatili pune zarade, još i uvećane za 11 odsto ranije predviđenih budžetom. Kako objašnjavaju to da je u skladu s propisima to što su prvo najavili da će prosvetarima koji nisu regularno ili uopšte držali nastavu biti umanjene plate za januar srazmerno broju neodržanih ili održanih skraćenih časova, pa su od toga odustali, pa sad to isto traže samo za februarske plate? Nikako.  Nisu odgovorili ni na naše pitanje da li su dopisi koji direktori škola dobijaju od Ministarstva prosvete obavezujući za direktore, jer u njima piše „potrebno je”, daju se smernice radi „punog informisanja”, a gotovo da nigde ne piše da nešto „mora”. Otuda i direktori škola tumače dopise različito, neki smatraju da su nedorečeni i traže dodatna pojašnjenja, a sekretari škola su ovoga puta i direktore, ali i javnost, otvorenim pismom obavestili da u propisima nije utemeljeno postupanje direktora prilikom atipičnog obračuna zarada, kakvo od njih traži ministarstvo, u situaciji u kojoj je u mnogim školama obustavljena nastava – što zakoni ne predviđaju.  Pa i prosvetni vrh je, takođe dopisima, upozorio prosvetne radnike da propisi ne poznaju obustavu nastave i da posledica istrajavanja u nezakonitoj pobuni ignorisanjem držanja časova može biti i otkaz i rezanje plate. Nastavnici su se o to oglušili, nastavili s obustavama i štrajkom. Oglušilo se i ministarstvo, a jedan od primera za to je i isplata januarske zarade u punom iznosu. Podstaknuti takvim „rešenjem problema”, deo direktora škola u kojima nastavnici na bilo koji način protestuju odlučili su da „puste februarske plate u celosti”, po principu „ako prođe, prođe”. Neki su potom obavestili kolege da februarska „plata puštena bez umanjenja nije verifikovana, iako je dostavljen plan nadoknade, da je škola registrovana kao škola u štrajku i da niko neće dobiti platu dok umanjenje ne bude obračunato”, i to je tek jedan od modela obračuna zarade ili nastavka „obračunavanja” pobunjene prosvete s nadležnima o čemu se uveliko debatuje u prosvetnim krugovima.  Škole su dobile i primer rešenja za obračun februarske zarade, koje tumače kao svojevrsni ugledni šablon za ujednačeno postupanje. Pa ipak, postupanje direktora posve je neujednačeno. Pojedini su, umesto da za svakog zaposlenog ponaosob urade rešenje, osmislili jedno rešenje koje važi za sve nastavnike. U takvom jednom zajedničkom rešenju, koje je s oglasne table jedne prestoničke škole dospelo u „onlajn zbornice” na društvenim mrežama piše da se „umanjuje plata za dnevnice 100 odsto kada su zaposleni bili u totalnoj obustavi tokom februara i umanjuje se 33,33 odsto radnog vremena za dane kada su zaposleni bili u zakonitoj obustavi i držali časove 30 minuta kroz minimum procesa rada”.  Neki direktori uvereni su da pravedniji način da se nastavnicima koji nisu držali časove u obračunu plate umanji broj sati neposredne nastave, što je polovina četrdesetočasovne radne sedmice, a da za ostalih 20 sati budu plaćeni, jer direktori, kažu, nemaju dokaze da nastavnici taj dodatni deo posla van učionice nisu obavili, dok istovremeno mogu da garantuju samo da nastavnici nisu držali nastavu. Onima koji su časove držali 30 minuta, po ovoj logici neće biti plaćeno 15 minuta štrajka u okvirima zakona, ali hoće preostalih 20 sati za druge poslove, to je onaj deo za koji direktori „nemaju dokaze”.  Iako ovaj manevar izgleda kao da je u komplikovanoj računici ipak u najboljem interesu zaposlenih, nameće se pitanje imaju li nastavnici koji su obustavili rad ijedan radni sat, i da li je za platu dovoljno sedeti u zbornici? Deo direktora smatra da nastavnici koji su obustavili rad nemaju nijedan radni sat, ali je na to prigovor kolega koji tako protestuju da oni ipak „nisu obustavili rad nego samo nastavu”. Konfuzija je opšta. Deo prosvetara uveren je da akontacija ne treba da bude umanjena, već onaj drugi veći deo plate. U pojedinim gradovima većinski je stav direktora da za zaposlene koji su u potpunoj obustavi rada u rešenju za februarsku platu treba i napisati da tog meseca nisu imali radnih sati, međutim, u tom slučaju glavolomka je za direktore da li bi na taj način doprineli da ti zaposleni ostanu i bez uplaćenih poreza i doprinosa, da im faktički bude prekinut radni staž.  Ako učine kao što prosvetni vrh od njih traži, direktori potencijalno sebe šalju na optuženičku klupu, a sekretari su ih već upozorili na to da zahtevi resornog ministarstva nisu u skladu s propisima i da će zato pljuštati tužbe i prijave. Ukoliko poslušaju sekretare, direktori se mogu naći na meti poslodavca, opet gonjeni pritužbama, pa i razrešeni dužnosti. Direktori su tako, između čekića i nakovnja, u tamnom vilajetu, jer šta god da urade – ne valja, neke propise krše.