Poslušajmo studente, nećemo se pokajati

Iskreno verujem da je zaborav svojevrsno ubistvo istine. U vremenu trajanja, nažalost, svakog trena nešto nestaje iz našeg sećanja u praznu beskorisnost. To su zaboravljene istine izgubljene u vremenu, ili u najboljem slučaju bolna sećanja zakopana u ćutanju. Dugotrajno životno iskustvo naučilo me je da je najbolji antidot protiv zaborava i sledstvenog prekrajanja istine od strane raznih političkih analitičara i zlonamernika blagovremeno zapisivanje tekuće neurotransmisije, na nivou vlastitih sinapsi, s besprekornim osećajem strogosti i nepristrasnosti. Konkretno, šta mi, građani Srbije, ne bismo smeli da zaboravimo ukoliko želimo normalno društvo? Da li zahvaljujući našem znanju i iskustvu, u vremenu dubokih društvenih previranja, sukoba i neverovanja, možemo jasno da markiramo uzroke i posledična stanja u Srbiji? Kako izaći iz tekuće političke stranputice i zastrašujućih deoba na pretećoj granici fizičkog obračuna neistomišljenika? Da li je zaborav rešenje?  Verovatno ćemo se svi složiti da je neposredan povod za ekscesivno pogoršanje političke situacije u našoj Srbiji pad nadstrešnice na zgradi Železničke stanice u Novom Sadu i tragično stradanje građana. Zato ne smemo da zaboravimo da je nakon završetka renoviranja Železničke stanice u Novom Sadu, u martu 2022. godine, predsednik republike Aleksandar Vučić, u prisustvu mađarskog premijera Viktora Orbana izjavio: „Ja ne mogu da vam opišem koliko sam ponosan. Obnovili smo posle 60 godina ovu stanicu”. Ponovna rekonstrukcija stanične zgrade (?!) rađena je tokom 2023. i 2024. godine i ponovo je svečano otvorena 5. jula 2024. godine u prisustvu ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Gorana Vesića, predsednice Pokrajinske vlade Maje Gojković, generalne direktorke „Infrastrukture železnice Srbije” Jelene Tanasković, novosadskog gradonačelnika Milana Đurića i drugih gostiju.  Ne smemo da zaboravimo da su početni/planirani troškovi renoviranja stanične zgrade iznosili 3,5 miliona evra, da bi na kraju iznosili čak 16 miliona evra, a ukupni troškovi renoviranja cele železničke stanice 65 miliona evra. Poređenja radi, železnička stanica u Beču-Alsergrudnu „Franc Jozefs banhof” s približnim brojem putnika na dnevnom nivou kao u Novom Sadu (8.000 nasuprot 9.500), radikalno je renovirana samo za godinu i osam meseci (od novembra 2021. do jula 2023. godine). Urađeno je 1.200 kvadratnih metara staklenih i 2.500 kvadratnih metara plafonskih obloga, skoro 5.000 kvadratnih metara poda popločanog prirodnim kamenom, sve platforme su podešene na visinu od 55 cm, toaleti bez barijera, 1.200 metara nove staze, 1.350 metara taktilnih informacija za zemlju, obnovljen je sat star 150 godina itd. Ukupni trošak za Austrijsku saveznu železnicu (OBB), od početka do kraja renoviranja cele stanice, stalno je iznosio 54 miliona evra, ni cent više. Železničku stanicu otvorio je generalni direktor OBB sa porukom: „Želimo da se naši putnici osećaju prijatno.”  Ne smemo da zaboravimo da je i zbog kumulativnog dejstva trauma došlo do moralne (studentske) revolucije i sada je naše društvo ponovo na vododelnici. Tu akademsku kulturu i etiku prosvećivanja, saosećanja, poput košave, uneli su neukaljani životom, najiskreniji među nama – studenti. Isključivo obrazovana, samosvesna i solidarna mladost, oličena u našim srednjoškolcima i studentima, sasvim prirodno i očekivano želi društvo koje ne prašta bezakonje, korupciju i ne poznaje mesije. Naši đaci i naslednici, uz visok nivo samopoštovanja i nepripadanja drugima, prihvataju samo dve vrste autoriteta: znanje i moral. Zato su oni, s punim pravom, uputili nadležnoj autoritarnoj vlasti četiri konkretna zahteva od čijeg ispunjenja zavisi budućnost svih nas, pogotovo mladih. Oni jasno izražavaju opravdanu sumnju u sjaj zlatnog (graditeljskog) doba, vladavinu najgorih (kakistokratiju) i „pojavu natčoveka koji rešava sve probleme” (Fridrih Vilhelm Niče). Svima je danas jasno, posebno funkcionalnoj društvenoj eliti, da se u poslednje vreme drastično proširio jaz između onoga što političari govore i onoga što se dešava u stvarnosti.  Zahtevi mladih su sasvim jasni i hirurški precizni, ma koliko su aktuelna vlast i prorežimski mediji to negirali – traže kompletnu istinu (dokumentaciju) o padu nadstrešnice i konkretnu odgovornost svih nadležnih. Kolege sa Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu su još 19. decembra 2024. godine nedvosmisleno tvrdile da stručna dokumentacija nije kompletna (kome verovati ako ne njima). Npr. nedostaje projektna dokumentacija, koju čine idejno rešenje, projekat za građevinsku dozvolu i izvođenje, kao i projekat izvedenog objekta, gradilišna dokumentacija itd. Iz ovog problema logično proističe i drugi zaključak – nisu svi odgovorni obuhvaćeni istragom. Pritom posebno ističem da su evidentne koruptivne radnje potpuno van vidokruga istražnog postupka. Ovaj stav potkrepljuje izveštaj Građevinskog fakulteta od 24. januara: „Nije dostupna saglasnost investitora i finansijera na izbor svih podizvođača. Prema ugovoru između finansijera, investitora i izvođača, izbor svih podizvođača mora biti izvršen putem javnog poziva, transparentno i uz obezbeđivanje kompetitivnosti. Nije dostupna dokumentacija na osnovu koje je moguće utvrditi na koji način su birani podizvođači, tj. nije dostupna dokumentacija iz javnih poziva za izbor podizvođača.” Ostaje nejasno, bar meni, zašto su ugovori s kineskim izvođačima svrstani u službenu tajnu.  Sigurno je da su neznanje, nekompetentnost, površnost, javašluk, bahatost... uzeli „danak u krvi”, ali te nenormalnosti su omogućene/trasirane od strane aktuelne vlasti i institucija. Ko je te „stručne” ljude birao i kontrolisao, nalagao brzinu izvođenja radova, davao im ogromne pare bez tendera, dozvolio da se železnička stanica svečano otvori i koristi bez stručnog i zakonskog pokrića? U tim radnjama kriju se glavni krivci za tragediju i zato treba „pokucati na njihova vrata”. Zato, šire gledano, „nadstrešnica” je postala paradigma našeg svakodnevnog života, i to studenti dobro znaju i zato su tako uporni.  Korupcija (potkupljivanje, podmićivanje, pokvarenost, krivotvorenje) je „rak rana” srpskog društva već decenijama. Pišući maja 2011. godine za „Politiku” o korupciji u zdravstvenom sistemu Srbije, istakao sam: „Korupcija nije bolest, ona je simptom (znak, obeležje) jednog neuređenog i bolesnog društva.” I danas zabrinjava podatak da se Srbija po indeksu korupcije, na listi od 180 zemalja, nalazi na neslavnom 104. mestu. Dodatno zabrinjava podatak da smo 2019. godine bili na 87. mestu. Fiskalni savet Srbije je više puta javno upozoravao da je korupcija u našoj zemlji „teška milijarde evra”.  Ne smemo da zaboravimo da je 2012. godine Srpska napredna stranka došla i učvrstila se na vlasti, pre svega, „najžešćom borbom protiv korupcije” personifikovane u liku (uspešnog) privrednika Miroslava Miškovića. Ta „najžešća borba”, pred Međunarodnim arbitražnim tribunalom u Vašingtonu, koštala je Srbiju (čitaj: građane) 32,7 miliona evra. U uređenim i demokratskim društvima i za mnogo manje izgubljenog novca odgovorni političari svojevoljno silaze s vlasti.  Vlastodršci (političari po profesiji) sada pozivaju na dijalog i saradljivost u cilju anesteziranja srednjoškolaca, studenata, nastavnika i profesora, pa i celog društva. Reč je o lukavom obliku manipulativne zamene teza, kao i zamagljivanju pravih uzroka naših problema u cilju normalizovanja nenormalnog i nekažnjavanja odgovornih. Zato se i postavlja logično pitanje: O čemu diskutovati kad opravdani i razumni zahtevi studenata nisu ispunjeni? Naravno, na mladima je da se slobodno opredeljuju kojim putem će ići, birajući svoju putanju i budućnost prema sopstvenoj savesti i uverenjima koje gaje. Moje je da ih podržim, verovatno nepotrebno, jer je sve na njihovoj strani, pogotovo istina, hrabrost i vreme. Naš veliki Petar Petrović Njegoš je istinito zborio: „Ko će vodu zaustaviti nizbrdo.”