Poslednjih desetak godina ogroman novac u Srbiji je utrošen za razvoj putne infrastrukture (prvenstveno auto-puteva), železnice (uglavnom na brzu prugu Beograd – Novi Sad – Subotica, uz kupovinu vozova) i vazdušnog saobraćaja (dalja izgradnja novih pista i aerodromskih zgrada u Beogradu i Nišu), dok je potpuno zaboravljen rečni saobraćaj. Beograd ima sve uslove za razvoj rečnog prevoza, imajući u vidu da leži na dve velike reke i da je dužina rečnih obala grada oko 200 kilometara. Velika je zapuštenost ove grane saobraćaja, a potencijali za razvoj ove vrste prevoza robe i putnika su nesagledivi. Donedavno nismo imali čak ni zakon o plovidbi i lukama.