Svi dresovi Kristofera Hila

Svi dresovi Kristofera Hila

19.01.2025. 21:00h
*

Pragmatizam, kao najsjajniji element njegovog karaktera, bio je uvek očigledan u njegovoj diplomatskoj misiji u Beogradu. Ali ma kako da je zadatak Kristofera Hila bio da približi Srbiju Americi i udalji je od Rusije, kao da je svaki njegov potez govorio da legendarni diplomata Stejt departmenta pokušava da vrati stare dugove Srbima. Verovatno se zbog toga Kris Hil toliko dugo oprašta sa brojnim zvaničnicima i prijateljima, kao da je u crkvenom kalendaru otvorena nova stavka, pod nazivom „Krisova slava”.  Nasledivši Entonija Godfrija koji se trudio da otkrije sve tajne Srbije tako što je pojeo valjda svaku gurmansku pljeskavicu na koju je naišao, Hil je stigao u Beograd kao lični izbor predsednika Džoa Bajdena, prijatelja koji ga je povukao sa mirnog mesta dekana i predavača na školi za međunarodne odnose i diplomatiju „Džozef Korbel” Univerziteta u Denveru. Ovaj univerzitet je osnovao otac neomiljene Madlen Olbrajt u gradu u kojoj caruje srpski košarkaški šerif Nikola Jokić, što dokazuje da život često ume da se poigra sa ljudima, spajajući ih na mestima na kojima najmanje očekuju. U slučaju Krisa Hila, sudbina se naročito potrudila, jer se ovaj igrač velikog kalibra nekoliko puta pojavljivao i nestajao iz laviranata mistične balkanske metropole.  Hil je diplomata po naslednom pravu, jer je njegov otac bio šef političke sekcije ambasade u Beogradu 1960. godine, moćne pozicije u zemlji mekog socijalizma. Kris je imao osam godina kada je stigao, a sledeće, 1961. godine, mogao je da vidi razbijene prozore u rezidenciji u kojoj je živeo, kada su beogradski demonstranti porazbijali prozore, besni zbog ubistva Patrisa Lumumbe. „Jenkiji, idite kući”, „Lumumba” i nešto što se završavalo sa CIA bilo je ispisano po zidovima rezidencije. Dečak iz Amerike ništa od toga nije razumeo, osim instinkta da njegov život tada dobija konačnu putanju. I da će se nekoliko puta vratiti, u različitim agregatnim stanjima i ulogama.  Ponovo je došao u Beograd, gde se oduvek stvaraju velike karijere, 1978. godine, kada je ambasador bio Lari Iglberger ili Lorens od Srbije, šef kabineta prethodnog državnog sekretara i tvorca američke geostrateške doktrine, svemoćnog mudraca Henrija Kisindžera. Lari je nanjušio Beograd kako bi dobro upoznao teren, stekao veze i stvorio mrežu kadrova za revoluciju koja će uslediti pošto veliki poglavica maršal Tito krene ka večnim lovištima. Iglberger postaje mentor mladom Hilu koga je pažljivo negovao i zavoleo. Taj odnos poštovanja je ostao obostran.  Kris je bio u Beogradu kada je preminuo Tito i dobro se seća kako je Iglberger – koga će putevi Gospodnji i vašingtonski kasnije lansirati na mesto državnog sekretara SAD – bio jako ljut jer predsednik Džimi Karter nije došao na sahranu. Moguće je da Karter nije razumeo značaj velikog praska koji se dogodio na Balkanu, tadašnjem epicentru sveta, ali stari Lari i te kako jeste, jer će sa pozicije šefa diplomatije SAD pokrenuti ideju „jugo Amerika”, u saradnji sa tada mladim i ambicioznim bankarom koji se zvao Slobodan Milošević.  Kris je odradio toliko dobar posao u Jugoslaviji, da je prebačen u operativni centar Stejt departmenta koji predstavlja oči i uši Vašingtona, gde se sve vidi, sve čuje, i sve predviđa, a potom ga put vodi ponovo ka Balkanu. Tamo već postaje kreator politike, jedan od tvoraca Dejtonskog sporazuma i šatl diplomatije između Beograda i Prištine, kada je preuzeo poslove blede posredničke trojke u kojoj su, pored njega, bili Volfgang Petrič i zaboravljeni Rus, Boris Majorski.  Šatlovanje Krisa Hila između Beograda i Prištine bilo je uzaludno, iako se trudio da njegova nomadska diplomatija izrodi mirovno rešenje, pa je stvari preuzeo „američki Šešelj” Ričard Holbruk, Hilov šef koji je izbacio iz igre Ibrahima Rugovu i zajedno sa Hilom zaigrao na kartu OVK, posetivši ih kao da su hipici, u selu Junik. Tako su teroristi, po opisu Roberta Gelbarda, preimenovani u „borce za slobodu”.  I na pregovorima u Rambujeu, Hil je bio ključni posrednik, diplomata koji je opet nudio rešenja, ali su se ona odbijala o zidove albanskih terorista koji su imali maksimalističke zahteve i Slobodana Miloševića koji nije verovao da će NATO izvršiti agresiju na SRJ. Hil je prepoznat kao čovek koji može smisliti bilo kakvo razumno rešenje, pa je iz francuskog dvorca iznenada odleteo u Beograd, da bi Miloševića lično pozvao da preume pregovore u Rambujeu i naredio srpskoj delegaciji da prihvati sporazum.