Užas, užas... Još sam pod tabletama za smirenje. Ne znam gde mi je glava, a gde rep. Plačem, nisam mogla da spavam. Svakakve mi misli prolaze kroz glavu - kroz suze priča radnica Osnovne škole u Prečkom koja je tog kobnog petka bila u školi.
- To je bio dan kao i obično. Radile smo svoj posao, bio je poslednji dan škole. Uvek nedostaje osoblja, pa smo se odmah bacile na posao da sve završimo do kraja radnog dana. Ali onda je sve krenulo. Zbog manjka ljudi, ne možemo imati stalno nekoga na porti, a to je jedan od razloga zašto se vrata škole ne...