Sećanje na Radeta Bogićevića: Patrijarhalna ljubav podignuta na nivo kosmičke radosti i operete

"Da l' se sećaš gradine kraj reke,

uspomena prošlosti daleke,

kada si mi trčala kroz granje

raširenih ruku u sretanje.

Skrivala se od mame i tate,

kad izlaziš da te ne uhvate.

Kad bi opet čula zvižduk mala,

da li bi me po njemu poznala.

Da l' se sećaš mesečine meke,

mog zvižduka kraj zelene reke,

i naručja mog u kome snivaš,

moji zovu ti se ne odzivaš.

A poljupci kao vatra gore,

od ponoći do rumene zore.

Da l' se sećaš šta su usne rekle

kad su suze rastanka potekle,

da će ljubav trajati do veka,

dok gradinom teče...