U KUMANOVSKOJ bici Srbi su pretrpeli znatne gubitke, naročito u Dunavskoj diviziji I poziva.
U PERIODU od 1909. do 1912. godine, Radomir Putnik, Živojin Mišić, Petar Bojović i Stepa Stepanović, četvorica budućih vojvoda ponovo su bili zajedno, na položajima sa kojih su mogli odlučujuće da utiču na pripremu vojske i zemlje za velike događaje.
POSLE promene na prestolu, uspostavljen je demokratski parlamentarni režim u zemlji.
U APRILU 1901. Mišić je unapređen u čin general- štabnog pukovnika, a narednog meseca postavljen je za komandanta Beogradske pešadijske brigade i za člana Vojno-disciplinskog suda.
JEDNA od žrtava, na osnovu lažnih dostava, nepredvidivog mladog kralja Aleksandra Obrenovića, bio je i generalštabnig pukovnik Radomir Putnik, najumniji srpski oficir. Kralj Milan je, još dok je bio na prestolu, sumnjičio Putnika da je naklonjen radikalima i da je pristalica princa Petra...
USPON Živojina Mišića u službi i uspešno napredovanje imalo je uzlaznu liniju od završetka pripreme za generalštabnu struku do majskog prevrata 1903. godine.
POSLE bugarskog rata Mišić je, blagodareći prirodnom talentu i velikom entuzijazmu, vredno radio na svom stručnom usavršavanju i uspešno napredovao u službi.
VREME između mobilizacije i početka rata vojska je provodila pod otvorenim nebom blizu bugarske granice i tamo dočekala duboku jesen, kišu i glib ta pugevima, što je psihički iznurivalo ljudstvo, o čemu i Mišić piše u svojim Uspomenama sa neskrivenim nezadovoljstvom.
POSLE godinu dana službovanja u Užicu Mišić je premešten u Valjevo, u maju 1885. godine za komandira čete u 5. bataljonu stajaće vojske.
NAJTEŽA situacija u srpskoj vojsci očitavala se u nedostatku školovanog starešinskog kadra. Posle odlaska 646 ruskih oficira, koji su se nalazili u srpskoj vojsci na komandnim položajima u prethodnom ratu, Srbija je imala svega 570 školovanih oficira.