Energija koja ne jenjava

Činilo se da su ljudi u ovoj zemlji zapali u apatiju iz koje dugo neće izaći. I jesu zapali. Zarobljeni kreditima, okovani nestabilnim radnim ugovorima, preplavljeni političkom manipulacijom i bezgraničnom medijskom zabavom, kao da nisu ni pokušali da pronađu izlaz. Vrteći se u začaranom krugu (ili krugovima) veštački izazvanih problema i nametnutih rešenja, pristajali su da im požar u vlastitoj kući rešavaju „vatrogasci” koji su ga i podmetnuli. A onda su se pojavili oni. Novi mladi ljudi koji su rešili da pronađu izlaz. Kao onaj čovek iz Platonove pećine koji je ugledao vanjski svet i shvatio da senke na pećinskim svodovima ne predstavljaju pravu stvarnost, već njen odraz.  Dugo već živimo u odrazu. Bilo je vreme da nas nešto i neko trgne. Mladi, pripadnici generacije zed, preuzeli su stvari u svoje ruke. Prokrčili su grmlje i utabali stazu koja već sada liči na put. Put kojim se ređe ide, ali koji zasigurno izvodi iz apatije. Tim putem se retko ide jer on podrazumeva izlazak iz zone komfora. A ljudi nisu spremni da se tako lako odreknu jalove udobnosti. Ipak, kad jednom izađu iz te svoje komforne zone, mrena im istog trena spadne s očiju. Progledaju bistro. Kao čovek iz Platonove pećine koji je ugledao svet izvan nje obasjan suncem.  Krenuli smo s tim mladim ljudima osunčanim putem koji vodi iz apatije ka jedinoj mogućoj normalnosti vrednoj čoveka. Reka milenijalaca, iksova, bebi bumera, rame uz rame sa zedovcima – svi skupa zahvaćeni energijom prkosa koja se poput miomirisa proširila društvom – protiče ulicama gradova. I ta energija ne jenjava. Energija koja ne dopušta savesti da lenstvuje. Energija koja čini da ljudi konačno uvide kako skriven iza spoljašnje fasade futurističkih kula i tržnih centara uistinu izgleda sistem u kojem živimo, izjeden najcrnjom korupcijom i urušenih institucija, prekriven muljem nepotizma, zaliven talogom partitokratizma i primitivizma, izrešetan jeftinom propagandom, ulubljen udarcima ličnih interesa koje jedni drugima ispunjavaju oni koji su dužni da vode računa o opštem dobru i interesu zajednice.  Iz sociološkog ugla gledano, dogodilo se nešto interesantno. Generacija za koju se verovalo da je izgubljena u virtuelnoj stvarnosti, nezainteresovana za društvena zbivanja i u potpunosti apolitična, iskazala je upravo suprotnu tendenciju – spremnost da se kroz najčistiji vid političkog aktivizma izbori za bolje društvo. A te spremnosti, razume se, ne bi ni bilo bez razvijenog osećaja za vrlinu i viši oblik političke borbe, kao i bez prethodnog znanja o tome kako treba da funkcioniše sistem. Viši oblik politike ima cilj da primora vlast da radi u interesu građana, za razliku od nižeg oblika politike, koji podrazumeva borbu za vlast između političkih partija i stranaka. Ovo drugo je u većini slučajeva strančarenje i politikantstvo, a ono prvo politika u najčistijem građanskom smislu. Upravo je buntovna generacija koja predvodi aktuelne proteste u Srbiji iskazala visok stepen građanske osvešćenosti koja je štiti od upadanja u politikantske zamke, čemu je, možda i zbog „urođene” naivnosti, bila sklona generacija njihovih roditelja, i ona pre nje.  Današnji buntovnici s razlogom znaju šta hoće, i još bolje šta neće. Ne podležu preterano autoritetima, niti im dozvoljavaju da autoriteti manipulišu njima. Kažu ono što misle, a misle brzo i bistro. Precizno uočavaju probleme, razdvajaju bitno od nebitnog i hitro iznalaze rešenja. Pragmatični su i konkretni. Skromno ističu da je njihov bunt plod buntovništva ranijih generacija. Jer borba za najviše čovečne vrednosti je postojala u svim epohama i svim vremenima. Ona je večita. Kao što su večiti borci za vrline i najviše vrednosti. Nažalost, postojale su, i dalje postoje, tamne sile koje su pokušavale, i dalje pokušavaju, da ih osujete. Setimo se studentskog bunta koji se iz SAD proširio svetom šezdesetih godina prošlog veka. Establišment je reagovao tako što je taj demokratski pokret studenata i mladih proglasio neprijateljskim elementom, a njihovo protestovanje protiv rata u Vijetnamu nedopustivim „viškom demokratije”. Tadašnju vlast, pored zabrinutosti zbog antiratnog raspoloženja naroda koje nije išlo u korist trgovcima oružjem, posebno je brinulo stupanje u političku arenu do tada pasivnih i apatičnih grupa koje su na talasu studentskog bunta počele da ističu svoje zahteve. Sada vlast u Srbiji u sličnom maniru nastoji da studentski bunt proglasi „viškom demokratije”, jer je zabrinuta za svoje u međuvremenu sagrađene imperije, ali je ovog puta naišla na tvrd orah kojem se pridružuju građani i profesionalne grupe, među kojima se obustavama nastave kao činom podrške studentskim zahtevima i iskazivanjem nezadovoljstva opštim stanjem u društvu, ističu prosvetni radnici. Ovo znači da se podrška protestu širi i da bi bunt mladih u Srbiji mogao da potraje znatno duže od bunta prethodnih generacija. Što je dobro, jer su i namere studenata časne, a ciljevi kojima teže korisni za čitavo društvo.  Zaključimo. Pripadnici generacije koja protestuje se u socioantropološkom smislu razlikuju od svojih roditelja i roditelja njihovih roditelja, premda su od njih usvojili osećaj za pravičnost. Kada se takav osećaj nakalemi na strukturu novog tipa čoveka, brzomislećeg i organizovanog, dobija se ekspresivna masa inteligentnih i pravičnosti željnih pojedinaca koji su spremni da se bore za najviše ideale i najčistije ciljeve – na prvom mestu dogovorom i zajedničkim delovanjem. I što je interesantno, a svakako je za poštovanje, spremni su da u toj neravnopravnoj borbi podnesu žrtvu, što opet upućuje na neku novu vrstu pragmatizma koji je lišen zagledanosti u sebe i lične interese. Taj način ponašanja i rezonovanja prenosi se na ostale generacije koje žive, školuju se i rade u ovom društvu. Tako građani koji su dugo držali pognutu glavu (ili je zarivali u pesak), sada je podižu, na talasu studentskog bunta, jer ih je sram od sebe samih da tako ne učine u situaciji kad mladi masovno i s pravom protestuju protiv svega onoga protiv čega je i oni sami odavno trebalo da se pobune.