Ja i moj dida smo šetali rivom kraj trajektne. Prema nama je išla kolona od miljon svita. Oni su mavali sa šakama i drečali su: „Doli vlada!… Doli banda razbojnička!…
Ona mama od balibanice Lidije je bila kod tete Mirje u voćarni. Lidijina mama je iskobečila oči: „Osan eura za kil tikvica?! Osan eura?!“ Teta Mirja je njoj rekla: „Ja samo prodajen, mila! Ne određivan ti ja cjene!“ Lidijina mama je dreknila: „Jebenliin osan bogova, da in jeben! Pa ta banda će nas u grob otirat!“ Teta Mirja je rekla: „A kako je tek meni! Po cili dan san među voćen i povrćen, a ne mogu si priuštit njanke jednu karotu!“ Lidijina mama je rekla: „Moja Lidija je već godinu dana na kruvu i parizeru! A odsad joj neću moć kupit ni to!“ Teta Mirja je rekla: „A oni debeli prasac iz vlade govori da ako je skupo da možemo doma sami peć kruv! Jel moš to virovat?!“ Lidijina mama je zarežala: „E znaš šta, ja ovo više ne mogu trpit! Pun mi ih je kurac!“ Teta Mirja je rekla: „I meni isto!“ Lidijina mama je okrenula se da će poć i viknila je: „Saću tin razbojnicima jebat sve po spisku!“ Teta Mirja je rekla: „Čekaj me, iden i ja sa tebon!“